21 Novembra, 2023

Tokom protekle tri godine radna mesta u Americi su se značajno promenila pod uticajem rada od kuće. Ono o čemu se najviše diskutovalo je način na koji je rad na daljinu podstakao radnike da se emotivno odvoje od posla. Evidentno je da ljudi više nisu toliko posvećeni svom poslu kao što je to bilo kada su odlazili u kancelariju i svakodnevno viđali svoje kolege.

Međutim, izgleda da nisu radnici jedini koji se udaljavaju od kancelarije: i poslodavci odustaju od ideje o tradicionalnom zaposlenju sa punim radnim vremenom. Manje poslova sa punim radnim vremenom znači i manje skupih beneficija: zdravstvena zaštita, penzije, obuka na radnom mestu, redovna plata… U dobu rada od kuće, kompanije sve više zapošljavaju radnike sa skraćenim radnim vremenom, nezavisne ugovarače i one na privremenom radu.

Kako kaže Nikolas Blum, profesor na Univerzitetu Stanford, radi se o uberizaciji radne snage. „Ako vaš rad na daljinu ne podleže striktnim pravilima, velika je verovatnoća da ste plaćeni po danu ili nedeljno.“

Rad sa punim radnim vremenom je za kompanije oduvek bio skup i riskantan. Ali, postoji još jedan razlog zbog koga poslodavci nisu bili voljni da unajmljuju radnike sa strane – nisu mogli da zamisle da bi neko mogao da završi posao van kancelarije. Oni su vršili nadzor tako što su proveravali da li su zaposleni za radnim stolom. Ovo isključuje radnike sa skraćenim radnim vremenom, jer niko ne želi da putuje do posla 45 min da bi radio samo četiri sata dnevno.

Ali, nakon što se desila pandemija poslodavci su bili zadivljeni što su zaposleni savršeno sposobni da posao obavljaju od kuće. Naučili su da zaposlene kontrolišu kroz rezultate, a ne proveravanjem vremena upisa. Sa druge strane, to im je približilo ideju o angažovanju ugovarača na daljinu ili radnika sa skraćenim radnim vremenom. Čak su i zaposleni sa punim radnim vremenom počeli da se distanciraju od posla.

„Ako neko dolazi u kancelariju pet puta nedeljno, iz nedelje u nedelju, onda izgleda da vam je to zaposleni,“ kaže Blum. „Želite da mu obezbedite zdravstvenu zaštitu, penziju, da ga obučite, dugoročno ga učinite delom tima. Ali čim nije na radnom mestu, nije tako očigledno da menadžer želi da mu plati sve te dodatne troškove. Nema druženja među zaposlenima niti razgovora o deci tokom pauze za ručak. Možda su manje lojalni kompaniji. Čujem da kompanije ovo spominju – što je neko udaljeniji od kompanije, veći je osećaj transakcionog odnosa.“

Prema procenama kompanije Makinsi (konsultantska kuća za menadžment), nezavisni radnici, što uključuje radnike pod ugovorom, frilens radnike i privremeno zaposlene, čine 36% radne snage. Ovo je porast u odnosu na 2016 kada je taj procenat iznosi 27.

One uslužne delatnosti, gde je poslodavcima lakše da angažuju nezavisne radnike, bile su najveći pobednici u pandemiji.

Da li je ovo dobro ili loše zavisi od jednog ključnog pitanja: Da li su zaposleni *naterani *na samostalan rad jer ne mogu da nađu posao sa punim radnim vremenom, ili sami biraju takav način rada jer to preferiraju? Podaci Makinsija ukazuju na ovo drugo.

Svako ima svoje razloge zbog kojih ne bira poslove sa punim radnim vremenom. Digitalni nomadi ne žele da budu vezani samo jednim radnim mestom. Oni od 60god žele da imaju rasterećeniji raspored jer im se bliži penzija. Novi roditelji odbijaju diktat korporacija da se vrate u kancelarije. Pripadnici generacije Z (rođeni 1997 – 2012), koji su izgubili posao kada je došlo do masovnog zatvaranja tokom KOVID-a, vide svoju sigurnost u različitim privremenim poslovima.

Bez obzira da li je ovo dobro ili loše, angažovanje radnika sa skraćenim radnim vremenom i radnika pod ugovorom dovešće do ekonomskog boljitka. Za sve one koji inače ne bi mogli da rade, bolje je da imaju bilo kakav posao – čak i kada taj posao ne dolazi sa beneficijama stalnog zaposlenja – nego da ne rade uopšte.

Ipak, u istraživanju Makinsija postoji jedan detalj koji je zabrinjavajući. Istraživanje iz 2016. pokazuje da je 14% ispitanika reklo da su pristali na ovakav način rada da bi zadovoljili osnovne potrebe svoje porodice. Ovaj udeo je 2022. skočio na 26%. Naravno, ovo je i dalje manjina, ali pokazuje da je sve veći broj ljudi primoran da prihvati ovakve aranžmane, a da to istinski ne želi. I ako se ovaj trend nastavi, sve više ljudi će završavati na poslovima koji im ne nude beneficije niti prilike za dalje napredovanje.

Udaljavanje od zaposlenja bi dugoročno naštetilo i poslodavcima. Pošto kompanije manje investiraju u svoje zaposlene, manje će i dobiti od tih radnika jer će samim tim oni manje ulagati u te kompanije. To je jedan od razloga zbog koga kompanije naređuju zaposlenima da se vrate u kancelarije. Ukoliko ne postoji kultura zajedništva na radnom mestu, postoji briga da šefovi neće moći da angažuju i motivišu zaposlene.

Ne radi se o tome da će poslovi sa punim radnim vremenom nestati. Međutim, porast rada na daljinu ubrzava promenu u kojoj će se milioni radnika naći na poslovima bez sigurnosti i beneficija, a to je veliki problem jer samo u Americi više od polovine ljudi ispod 65god se oslanja na zdravstveno osiguranje koje se zasniva na radu kod poslodavca. Jedno je kada poslodavci tiho napuštaju svoje zaposlene, a potpuno je drugačije kada ih ostave bez zdravstvene zaštite.