РАСТКО НЕМАЊИЋ – СВЕТИ САВА

Свети Сава је био српски принц, монах, књижевник и први архиепископ независне Српске православне цркве.

Подржавањем надлежности патријарха тадашњег Константинопоља, а данашњег Истанбула, осигурао је приврженост српског хришћанства источњачком. Такође је имао велики утицај на културно-уметнички развој Србије, посебно на развој српске средњовековне књижевности, пишући хронике о владавини свога оца.

Свети Сава проглашен је за школску славу и обележава се 27. јануара. Тог дана све школе имају радни, али ненаставни дан, а обичај је и да се слави, па се поводом Светог Саве у школама организују свечане приредбе и академије.

Као школска слава Свети Сава се слави од 1840. године, када је то предложио Атанасије Николић, ректор Лицеја у Крагујевцу. У одлуци тадашњег Попечитељског просвештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за “патрона свих наших школа и да се најсвечаније прославља”.

Све до 1945. године слављен је Свети Сава, а тада је, одлуком власти укинут. Као школска слава поново је почео да се слави 1990. године.

Живот Растка Немањића Рођен је 1175. године као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање и Ане Немањић, кћерке цариградског императора Романа. Још као дете је обожавао и редовно присуствовао црквеним службама, а иконе су га посебно занимале. Када му је било 17 година, упознао је једног монаха и с њим се убрзо упутио ка манастиру Светог Пантелејмона на Светој гори, напустивши очеву кућу. У том манастиру се замонашио 1192. године када је и добио име Сава. Године 1196. велики жупан Стефан Немања напушта своје краљевство – Рашку, и придружује се сину у манастиру Студеница, где постаје монах и добија име Симеон. Исте године и Расткова мајка Ана је напустила свој дотадашњи живот и замонашила се, поставши Анастасија. Две године касније, Сава и Симеон оснивају манастир Хиландар на Светој гори. Симеон је преминуо 1199. године, а само неколико месеци касније проглашен је светитељем. Почетком 13. века Сава је постао ђакон и свештеник Хиландара, а затим и архимандрит у Солуну. Када се 1207. године вратио у Србију, са собом је понео и мошти свог оца, светог Симеона и тако се измирио с раније завађеном браћом Стефаном и Вуканом. У наредном периоду, током првих деценија 13. века, српска држава је доживела процват под владавином Немањића. Наиме, 1217. године Савин најстарији брат, Стефан био је крунисан и тако постао Стефан Првовенчани, а 1219. године екуменски патријарх је на двору Византијског царства, у Никеји, Саву прогласио првим српским архиепископом. Захваљујући Сави, Српска православна црква је постала аутокефална, тј. самостална црква која не зависи од других цркава. Сава је 1220. године објавио први српски Номоканон, правни зборник који обухвата црквене и грађанске законе који се односе на црквено-правну проблематику. Годину дана касније, основао је заједно са Стефаном Првовенчаним црквену скупштину или савет, који је заступао веровања хришћанске православне цркве.

У прилог моћи архиепископа Саве говори и чињеница да је 1228. године неким чудом ускрснуо свог преминулог брата Стефана, чије се мошти данас налазе у манастиру Студеница. Исте године је Сава крунисао Радослава, а 1234. године и Владислава – синове свога брата.

У манастиру Жичи, који је изградио Стефан Првовенчани, Сава је 1234. године своју титулу архиепископа предао свом ученику Арсенију, и тако га прогласио другим српским архиепископом.

Након тога, Сава креће на пут, са жељом да свој живот заврши лутајући неком непознатом земљом. Пропутовао је Палестину, Сирију, Персију, Вавилон, Египат и Анатолију и у сваком од ових предела обишао света места, разговарао с великим испосницима и сакупљао мошти светаца. У Трнову, престоници Бугарског краљевства, разболео се и преминуо 27. јануара 1236. године.

После неколико неуспелих покушаја, краљу Владиславу је напокон пошло за руком да пребаци мошти светог Саве у манастир Милешева, негде око 1237. године. Крајем 16. века Турци Османлије су спалили Савине мошти на врачарском насипу у Београду, где се данас налази једна од највећих православних цркава на свету, Храм Светог Саве. Завештање светог Саве је и дан данас присутно у традицији православне цркве словенских народа. Он је највећи српски просветитељ. Он је човек који је основао манастир Хиландар и који је својом чврстом вером у Бога, веровао и у људе, повезивао их и осветљавао им животне путеве. Значајан је и као писац првог српског Номоканона, Житија Светог Симеона, Студеничког и Хиландарског типика. О њему су написане многобројне песме и народне умотворине, а дан његове смрти, 27. јануар, обележен је као празник свих школа и многих православних верника.